U svim vremenima i svim civilizacijama, ljudi su uočavali paranormalne fenomene od kojih je katkad dolazio značajan uticaj, kako na verskom planu, tako i u oblastima politike, ekonomije i društva uopšte. Neke iskopine koje su etnolozi proučavali pokazuju da su u praistorijskom dobu vančulne sposobnosti bile u opštoj i svakodnevnoj upotrebi. Njima se pribegavalo naročito da bi se pronašli izgubljeni predmeti, izlečili bolesni, uticalo na meteorološke promene, lovcima obezbedio bogat ulov. Magijsko značenje crteža na stenama je opšteprihvaćeno. Neki antropolozi i praistoričari tvrde da se treba čuvati ishitrenog pripisivanja vidovitosti i telepatije naivnim i prostim hvalisanjem prvobitnih vernika.
Hebrejski, grčki, i rimski tekstovi obiluju opisima čudesnih dela, u vidu primera proročanstava i gatanja. U zemljama mediteranskog basena i Male Azije, svaki je kralj imao u službi poveći broj čarobnjaka a u svakom hramu su se mogla dobiti proročanstva, Pitijina ili od ostalih Sibila, koje su bile naklonjene više ovom ili onom načinu gatanja. Možemo se setiti izuzetnog okultnog dvoboja Mojsija sa faraonovim čarobnjacima u kojem je ulog bio puštanje na slobodu jevrejskog kralja.
Prikazanja, vizije, predskazujući snovi obeležavaju i prate sve velike istorijske događaje u svim razdobljima, kada se nijedna bitka nije vodila bez dobijenog proročanstva od prvosveštenika, proučavanja položaja zvezda ili gledanja u ostatke žrtvenih životinja i tumačenja znakova.
Naša, zapadna kultura, već vekovima živi u uverenju da temeljni organski i kosmički zakoni, neograničeni kako po trajanju, tako i po svojoj primenljivosti, obrazuju nepromenljive strukture. Ovo načelo postojanosti prirodnih zakona bez sumnje vodi poreklo iz jevrejsko-hrišćanskog shvatanja o tvorcu – velikom neimaru koji je sačinio svet prema pravilima, sistemima, kodu, zauvek određenim nadležnostima.
Ako se sa punom odgovornošću zapitamo koji dokaz imamo da se prirodni zakoni nisu tokom vremena značajnije menjali i da isti uzroci dovode do istih posledica posle milion ili milijardu godina, možemo se zapitati da li su se bilo kakve izmene i na bilo kojim nivoima dogodile tokom naše istorije i istorije sveta i da li ono što smatramo mitovima, legendama, pesničkim snoviđenjima, nisu zapravo pisani dokaz takvih promena.
Današnja fizika bez obzira na izuzetno skučene okvire kretanja priznaje pojam faktora odstupanja pod nazivom “SPiN” koji ostavlja teoretsku mogućnost da se dogodi sasvim neočekivan fenomen na polju atoma van svih zakona fizike.
Prema ovoj činjenici svaki zakon može biti prekršen a događaj može krenuti nepredvidivom putanjom, naizgled haotičnom ili čak apsurdnom gde primerujemo: posudu sa vodom koja stavljena na vatru umesto da se zagreva počinje da mrzne.
Pred očima naših istraživača, stvarnost se ne pojavljuje više kao skup postojanih činilaca, čije je postojanje neosporno i kojima vladaju predvidivi mehanizmi, već pre kao izvanredno promenljiva nestalnost, prolaznost nesvodljiva na neku konačnu šemu. Celina nije sačinjena od predmeta, čak ni od događaja, već od verovatnosti postojanja. Drugim rečima, ako ispustimo čašu, postoji velika mogućnost da ona padne i razbije se. Međutim, ovaj zakon ima samo statističku vrednost, jer čaša može da se ponaša i sasvim drugačije (na primer, da se zalepi za plafon) čak i kada je ta mogućnost beskrajno mala, ona ipak postoji.
Na taj način bi se mogli objasniti brojni slučajevi koji u osnovi sadrže potpuno kršenje svih poznatih pravila.
Vidovitost prati izvesna vizija vremena, trenutna percepcija budućnosti i prošlosti koje inače ne može obuhvatiti nikakvo logičko znanje: telepatija se više odnosi na prostor, reč je o odašiljanju ili primanju izdvojenih psihičkih sekvenci na, ponekad, ogromnim daljinama...
Uopšte uzevši, parapsihologija kao disciplina je sve više preovladavala nad metapsihikom, pošto je svaki paranormalni fenomen mogao da bude objašnjen kroz perspektivu mogućnosti koje su izmakle mozgu. Ovo trebe naglasiti, jer često prouzrokuje nejasnost i dvosmislenost.
Dve su vrste protivnika parapsihologije: neki je sasvim kratko svode na fiziologiju, videvši u proučavanim fenomenima samo prevaru, obmanu, laž, ili u najboljem slučaju koincidenciju.Druga vrsta kritičara posmatra parapsihologiju kao jedan deo, uvod u psihopatologiju. Činjenice nisu sistemski odbačene, ali proučavaju se kao simtomi krize, nervnih i mentalnih poremećaja; paranormalno bi bilo samo produžetak abnormalnog, a parapsihološke laboratorije bi trebalo pretvoriti u nove neuropsihijatrijske kabinete.
U okviru parapsihologije, otkrivaju se, sa jedne strane, tekuće činjenice, svakodnevne a sa druge ekstremni slučajevi, u isti mah retki i spektakularni.
Najčešći fenomeni se odnose na san, tačnije, na intermedijarna stanja između budnosti i sna. Mogli bismo navesti brojne primere ljudi koji uspevaju da programiraju tačan čas svog buđenja malo pre nego što zaspu, što dokazuje postojanje jednog aktivnog života, na margini običnih procesa svesne volje, u okrilju samog sna.
Takođe su se mogla ispitati naučnim putem izvesna stanja, granična i intermedijarna, između života i smrti – stanje prekinutog života ili prividne smrti čiji je ishod često nemoguće predvideti, jer se ne zna uvek da li je process reverzibilan ili ne. Neki eksperimenti dobrovoljnog sahranjivanja pokazuju da se može ići sve do potpunog zaustavljanja organskih funkcija a posebno korišćenje kiseonika – što izgleda kao medicinska budalaština.
Linija koja označava granicu između života i smrti još uvek je nejasna i tajanstvena. Jedino je, međutim, izvesno, da postoji pad sa obe strane te linije.
Prvi, nazvan BIOSTAZA, označava ono stanje prekinutog života ili prividne smrti iz kojeg osoba može da se vrati u normalan život i povrati funkcije svog biološkog oruđa.
Drugi pad ili TANATOZA ima iste spoljašnje karakteristike, ali process koji je počeo ovaj put izgleda nepovratan: nikakvo vraćanje nije moguće. Trebalo bi logički obrnuti termine, te govoriti o prividnom životu ili prekinute smrti.